Наслови са овог блога

Наслови са матичног блога "Јавна расправа"

Блог "Одрживи развој - Sustainable Development"

Блог "Центар за локални и регионални развој"

четвртак, 17. мај 2007.

I ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1. Предмет закона (I ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ)

Овим законом уређују се оснивање и правни положај удружења, упис и брисање из Регистра, чланство и органи, статусне промене и престанак рада, као и друга питања значајна за рад удружења.

Овим законом посебно се уређује статус и деловање страних удружења.

Члан 2. - Појам удружења

Удружење, у смислу овог закона, јесте добровољна и невладина непрофитна организација заснована на слободи удруживања више физичких или правних лица, основана у циљу остваривања и унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса, који нису забрањени Уставом или законом.

На политичке организације, синдикате, удружења организована ради бављења одређеним делатностима у циљу стицања добити, спортске организације и удружења, верске заједнице, спонтана привремена повезивања више лица и друга удружења чији је рад уређен посебним законом, одредбе овог закона примењују се у питањима која нису уређена тим посебним законом.

На удружења која немају својство правног лица, сходно се примењују правна правила о грађанском ортаклуку, осим ако овим законом није другачије одређено.

Члан 3. - Слобода и циљеви удруживања

Удружење се оснива и организује слободно и самостално је у остваривању својих циљева.

Циљеви и деловање удружења не могу бити усмерени на насилно мењање Уставом утврђеног поретка и нарушавање територијалне целокупности Републике Србије, кршење Уставом зајемчених слобода и права човека и грађанина, изазивање и подстицање националне, расне и верске нетрпељивости и мржње.

Одредбе из става 2. овог члана примењују се и на удружења која немају својство правног лица.

Члан 4. - Упис у Регистар

Упис у Регистар удружења је добровољан.

Удружење стиче статус правног лица даном уписа у Регистар.

Члан 5.- Јавност рада

Рад удружења је јаван.

Остваривање јавности рада уређује се статутом удружења.

Члан 6. - Време на које се оснива удружење

Удружење се оснива на неодређено или одређено време.

Ако у акту о оснивању није друкчије одређено, сматра се да је удружење основано на неодређено време.

Члан 7. - Савези и делови удружења

Удружење се може удруживати у савезе и у друге асоцијације у земљи и иностранству (у даљем тексту: савези).

На савезе из става 1. овог члана сходно се примењују одредбе овог закона када се седиште савеза налази на територији Републике Србије.

Део удружења (секција, група, клуб, огранак, подружница и др.) може имати својство правног лица ако је то предвиђено статутом удружења.

На део удружења који има својство правног лица сходно се примењују одредбе овог закона.

Члан 8. - Статусне промене

Могуће су статусне промене удружења на начин утврђен овим законом.

Члан 9. - Законитост рада удружења

Удружење остварује активности у складу са законом, статутом и другим општим актима, и правилима савеза чији је члан.

Члан 10. до Члан 18. (II ОСНИВАЊЕ И НАЗИВ)

II ОСНИВАЊЕ И НАЗИВ

Оснивачи удружења

Члан 10.

Удружење могу основати најмање три правна лица или пословно способна физичка лица с тим што најмање једно од тих лица мора имати седиште односно пребивалиште на територији Републике Србије.

Малолетно лице са навршених 14 година живота може бити оснивач удружења уз оверену писмену сагласност његовог законског заступника у складу са законом.

Оснивање удружења и оснивачки акт

Члан 11.

Удружење се оснива усвајањем оснивачког акта и статута и избором лица овлашћеног за заступање, на оснивачкој скупштини удружења.

Оснивачки акт удружења садржи: лична имена односно називе оснивача и њихове адресе односно седишта; назив и седиште удружења; циљеве ради којих се оснива; лично име и адресу лица овлашћеног за заступање удружења; потписе оснивача и њихове јединствене матичне бројеве, односно број пасоша и земљу издавања пасоша за осниваче који су страни држављанини и датум доношења оснивачког акта.

Правно лице као оснивач потписује се тако што његов заступник уз назив правног лица додаје свој потпис и печат правног лица.

Статут удружења

Члан 12.

Статут је основни општи акт удружења.

Други општи акти, ако их удружење доноси, морају бити у сагласности са статутом.

Одредбе другог општег акта удружења које су супротне статуту, ништаве су.

Статутом се обавезно уређује: назив и седиште удружења; циљеви, област и садржај активности на остваривању циљева; унутрашња организација, органи, њихова овлашћења, састав, начин избора и опозива, трајање мандата и начин одлучивања; начин учествовања у раду удружења и доношењу одлука органа удружења од стране члана са статусом правног лица; овлашћења делова удружења у правном промету, ако их има; поступак за измене и допуне статута и поступак доношења и измена других општих аката удружења; заступање удружења; остваривање јавности рада; услови и начин учлањивања и престанка чланства; права, обавезе и одговорност чланова, посебно малолетних лица; начин стицања средстава за остваривање циљева и располагање средствима, укључујући и одредбе о привредној делатности, ако је удружење обавља; начин одлучивања о удруживању у савезе; начин одлучивања о статусним променама; поступање са имовином удружења у случају престанка рада; поступак усвајања буџета, финансијских и других извештаја; облик и садржај печата; друга питања утврђена законом.

Статутом се могу уредити и друга питања од значаја за рад удружења.

Назив удружења

Члан 13.

Удружење има назив и седиште.

Назив удружења мора бити на српском језику односно српском језику и језицима који су у службеној употреби на територији на којој се налази његово седиште.

Назив удружења може бити и на једном страном језику или више њих, ако је то предвиђено статутом. Назив на страном језику се уписује у Регистар и исписује после назива на српском језику односно језицима који су у службеној употреби.

Назив удружења не може да садржи елементе предвиђене чланом 3. став 2. овог закона.

Скраћени назив удружења

Члан 14.

Удружење може имати и скраћени назив, који се одређује статутом. Скраћени назив уписује се у Регистар.

Седиште удружења

Члан 15.

Седиште удружења мора бити на територији Републике Србије, с тим да се као седиште одређује она јединица локалне самоуправе на чијој територији се налази место из кога се управља удружењем.

Употреба назива удружења

Члан 16.

Назив и скраћени назив удружења употребљавају се у правном саобраћају у облику у коме су уписани у Регистар.

Део удружења који има својство правног лица иступа под називом удружења и својим називом.

Разликовањe назива удружења

Члан 17.

Назив новооснованог удружења не може бити идентичан називу других удружења која су уписана или уредно пријављена за упис у Регистар.

Назив удружења не сме доводити у заблуду у погледу циљева удружења или у погледу тога о каквој се врсти правног лица ради.

Симболи визуелног идентитета

Члан 18.

Удружење може имати свој знак, логотип и друге симболе, у складу са статутом.

Симболи визуелног идентитета удружења не могу бити идентични симболима других удружења и не смеју доводити у заблуду у погледу циљева удружења или у погледу тога о каквој се врсти правног лица ради.

Члан 19. до Члан 24. (III ЧЛАНСТВО И ОРГАНИ)

III ЧЛАНСТВО И ОРГАНИ

Чланство у удружењу

Члан 19.

Свако лице може под једнаким условима утврђеним статутом да постане члан удружења.

Физичко лице може бити члан удружења независно од година старости, у складу са овим законом и статутом.

Изјаву о приступању, односно учлањењу у удружење за малолетно лице до 14 година старости даје његов законски заступник, а ако је у питању малолетник са навршених 14 година старости изјаву даје сам малолетник уз оверену писмену сагласнот његовог законског заступника.

Удружење води евиденцију о својим члановима.

Ништавост одлуке органа удружења

Члан 20.

Сваки члан удружења може покренути поступак пред надлежним општинским судом за утврђивање ништавости одлуке органа удружења која је донета супротно закону или општем акту удружења, у року од петнаест дана од дана сазнања за одлуку, а најкасније у року од шест месеци од дана доношења одлуке.

Утврђивањем ништавости одлуке из става 1. овог члана не дира се у права стечена од стране трећих савесних лица.

Поступак за утврђивање ништавости одлуке из става 1. овог члана води се према одредбама закона којим се уређује парнични поступак.

Управљање удружењем

Члан 21.

Чланови управљају удружењем непосредно или преко својих изабраних представника у органима удружења.

Скупштина удружења

Члан 22.

Скупштина је највиши орган удружења.

Скупштину чине сви чланови удружења.

Ако удружење има више од 100 чланова, статутом се може одредити начин њиховог представљања у скупштини удружења.

Скупштина удружења усваја статут удружења, његове измене и допуне, именује и разрешава лице овлашћено за заступање удружења, ако статутом удружења није предвиђено другачије, одлучује о удруживању у савезе, о организовању делова удружења са својством правног лица, о усвајању годишњег буџета и финансијског извештаја удружења, о статусним променама удружења и престанку удружења, као и другим питањима утврђеним статутом удружења.

Статутом се може утврдити другачији назив органа који има функцију скупштине.

Статутом се могу предвидети и други органи удружења.

Редовна седница скупштине одржава се најмање једном годишње, при чему се статутом удружења може предвидети и краћи рок.

Ванредна седница скупштине мора се сазвати ако захтев за њено сазивање, у писаном облику, поднесе најмање 5% чланова удружења.

Позив за седницу скупштине, заједно са предлогом дневног редa, упућује се у писаном облику члановима удружења 15 дана пре одржавања седнице, при чему се статутом може предвидети и дужи рок за упућивање позива.

Начин сазивања скупштине, као и начин рада и доношење одлука уређује се статутом.

Заступник удружења

Члан 23.

Удружење има једно или више лица овлашћених за заступање удружења (у даљем тексту: заступник), изабраних односно именованих на начин утврђен статутом.

За заступника удружења може бити одређено само пословно способно физичко лице које има пребивалиште или боравиште на територији Републике Србије.

Заступник удружења дужан је да се придржава овлашћења одређених статутом и одлуком надлежног органа удружења.

Одговорност за штету

Члан 24.

Чланови органа удружења одговарају солидарно за штету коју својом одлуком проузрокују удружењу, ако је та одлука донета грубом непажњом или с намером да се штета проузрокује, осим ако су у поступку доношења одлуке издвојили своје мишљење у записник.

Поступак за накнаду штете покреће се на основу одлуке органа одређеног статутом удружења или статутом одређеног дела чланова удружења. Одлуком се може одредити посебни заступник удружења за поступак за накнаду штете.

Одредбе овог члана сходно се примењују и на радње заступника удружења и чланове органа дела удружења са статусом правног лица.

Члан 25. до Члан 33. (IV УПИС У РЕГИСТАР)

IV УПИС У РЕГИСТАР

Вођење Регистра удружења

Члан 25.

Регистар удружења води министарство надлежно за послове управе (у даљем тексту: Министарство), при чему Министарство може организовати обављање послова вођења Регистра и ван свог седишта.

Министар надлежан за послове управе ближе уређује садржину и образац пријаве и образац и начин вођења Регистра.

Актом из става 2. овог члана може се прописати вођење Регистра, односно евиденције у електронском облику, уз примену јединствених стандарда.

Садржина Регистра

Члан 26.

У Регистар се уписују: назив, седиште и адреса удружења; област остваривања циљева удружења; датум оснивања удружења; привредне и друге делатности које удружење непосредно обавља; име, пребивалиште, односно боравиште и јединствени матични број заступника удружења, односно број пасоша и земљу издавања, или дела удружења са својством правног лица; предвиђено време за које се удружење оснива; назив и седиште дела удружења са својством правног лица и датум његовог оснивања; чланство у савезу удружења; датум доношења односно измена статута; престанак рада и забрана рада удружења; подаци о статусној промени; подаци везани за ликвидацију и стечај удружења; број и датум доношења решења о упису у Регистар.

Пријава за упис

Члан 27.

Упис у Регистар врши се на основу пријаве за упис.

Пријаву за упис подноси заступник удружења.

Уз пријаву се подносе акт о оснивању, два примерка статута и фотокопија личне исправе заступника удружења.

Уз пријаву се подноси и доказ о уплати административне таксе. Износ таксе утврђује се законом којим се уређују републичке административне таксе.

Ако је оснивач правно лице, уз пријаву се подносе и подаци о лицу овлашћеном за заступање правног лица, одлука правног лица да приступа оснивању удружења и фотокопија извода из судског или другог регистра за правно лице.

Ако је оснивач физичко лице, уз пријаву се подноси и фотокопија личне исправе, а ако је оснивач малолетно лице уз пријаву се подноси и оверена писмена сагласност његовог законског заступника.

Отклањање недостатака и одбацивање пријаве

Члан 28.

Министарство позива подносиоца пријаве да у року који не може бити дужи од 30 нити краћи од 15 дана отклони недостатке:

1) ако је назив удружења идентичан називу другог удружења које је уписано или уредно пријављено за упис у регистар;

2) ако назив удружења може довести у заблуду о циљевима удружења или о каквој се врсти правног лица ради;

3) ако je пријава поднета од неовлашћеног лица односно уз пријаву нису поднете прописане исправе;

4) ако пријава, акт о оснивању или статут не садрже све податке прописане законом.

Ако подносилац пријаве у остављеном року не отклони недостатке, Министарство решењем одбацује пријаву.

Решење Министарства из стaва 2. овог члана је коначно и против њега се може покренути управни спор.

Прекид поступка уписа

Члан 29.

Ако Министарство оцени да су циљеви удружења у супротности са одредбама члана 3. став 2. овог закона, закључком прекида поступак уписа у Регистар и Врховном суду Србије подноси предлог за забрану рада удружења.

Против закључка из става 1. овог члана није дозвољена посебна жалба.

По пријему одлуке Врховног суда Србије Министарство ће, зависно од садржине одлуке, решењем одбацити пријаву-ако је удружењу изречена забрана рада или наставити са поступком уписа-ако је одбијен предлог за забрану рада удружења.

Решење о упису у Регистар

Члан 30.

Упис у Регистар врши се у року од 30 дана од дана пријема уредне пријаве.

О упису се доноси решење које садржи: датум уписа, редни број из Регистра под којим је упис извршен, назив, седиште и адресу удружења, основне циљеве ради којих је основано и лично име, адресу и јединствени матични број односно број пасоша и земљу издавања лица овлашћеног за заступање.

Решењe о упису у Регистар је коначно и против њега се може покренути управни спор.

Ако Министарство не донесе решење у року из става 1. овог члана, сматраће се да је удружење уписано у Регистар наредног дана од дана истека тог рока.

Достављање решења о упису

Члан 31.

Примерак решења о упису доставља се удружењу и републичком органу надлежном за послове статистике, у року од три дана од дана доношења.

Уз примерак решења удружењу се враћа један примерак статута који је Министарство оверило својим печатом.

Републички орган надлежан за послове статистике врши разврставање удружења по делатностима, одређује матични број удружења уписом у Регистар јединица разврставања (правних лица) и примерак решења доставља Министарству и удружењу.

Промена података који се уписују у Регистар

Члан 32.

Удружење је дужно да Министарству пријави сваку промену података који се уписују у Регистар, у року од 15 дана од дана настале промене.

Уз пријаву промене доставља се акт надлежног органа удружења којим је извршена промена и записник са седнице органа када је акт донет.

Акт којим је извршена промена чији се упис тражи у Регистар мора бити донет од стране овлашћеног органа и у прописаном поступку.

На упис промена података у Регистру сходно се примењују одредбе овог закона о упису удружења у Регистар.

Исправе које се прилажу уз пријаву за упис у Регистар подносе се у изворнику, односно препису или фотокопији коју је оверио орган надлежан за оверу.

Одлука о промени статута удружења која садржи измену података који су уписани у регистар може да се објави тек по упису у Регистар.

Јавност Регистра

Члан 33.

Подаци уписани у Регистар су јавни.

Свако може да се поузда у тачност података уписаних у Регистар.

Члан 34. до Члан 42. (V ИМОВИНА И ОБАВЉАЊЕ АКТИВНОСТИ)

V ИМОВИНА И обављање АКТИВНОСТИ

Имовина удружења

Члан 34.

Удружење може стицати имовину од чланарине, добровољних прилога, донација и поклона (у новцу или натури), финансијских субвенција, оставина, камата на улоге, закупнине, дивиденди и на други законом дозвољени начин.

Активности удружења

Члан 35.

Удружење може да врши оне активности којима се остварују циљеви утврђени његовим статутом.

Удружење може да обавља и привредну, пословну или другу комерцијалну делатност којом се стиче добит, под следећим условима:

1) да је делатност у вези са његовим статутарним циљевима;

2) да је делатност предвиђена статутом.

Делатност из става 2. овог члана обавља се у складу са прописима којима је уређена област у коју спадају активности које се обављају.

Послови које удружење закључи супротно одредби ст. 1. и 2. овог члана правно су ваљани, осим ако је треће лице знало или је морало знати за прекорачење.

Удружење нема право да остварену добит од привредне, пословне или друге комерцијалне делатности расподељује својим оснивачима, члановима, члановима органа удружења, директорима, запосленима или са њима повезаним лицима.

Под повезаним лицима, у смислу овог закона, сматрају се лица која су као таква утврђена законом којим се уређују привредна друштва.

Субвенције за реализовање програма од јавног интереса

Члан 36.

Када су у буџету Републике обезбеђена средства за подстицање програма које реализују удружења, а који су од јавног интереса, Влада, односно надлежни орган, субвенције за реализовање програма додељује на основу спроведеног јавног конкурса и закључује уговоре о реализовању одобрених програма.

Влада уређује ближе критеријуме, услове, обим, начин и поступак доделе субвенција из става 1. овог члана.

Одредбе ст. 1. и 2. овог члана сходно се примењује и на субвенције које се удружењима додељују из средстава буџета аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.

Удружења која су из јавних средстава добила субвенције за реализовање програма од јавног интереса најмање једанпут годишње чине доступним јавности извештај о свом раду и о обиму и начину стицања и коришћења средстава и тај извештај достављају даваоцу средстава.

Одредба става 4. овог члана сходно се примењује и на удружења која су у претходној години, у складу са законом, користила пореске и царинске олакшице.

Пословне књиге и финансијски извештаји

Члан 37.

Удружење води пословне књиге, сачињава финансијске извештаје и подлеже вршењу ревизије финансијских извештаја, у складу са прописима о рачуноводству и ревизији.

Годишњи обрачуни и извештаји о активности удружења подносе се члановима удружења на начин утврђен статутом.

Одговорност за обавезе удружења

Члан 38.

За своје обавезе удружење одговара целокупном својом имовином.

Чланови удружења и органа удружења могу лично одговарати за обавезе удружења, ако поступају са имовином удружења као да је у питању њихова имовина или злоупотребе удружење као форму за незаконите или преварне сврхе.

Коришћење имовине удружења

Члан 39.

Имовина удружења може да се користи једино за остваривање његових статутарних циљева.

Имовина удружења не може се делити његовим члановима, оснивачима, члановима органа удружења, директорима, запосленима или са њима повезаним лицима.

Повезаним лицима сматрају се лица која су као таква утврђена у погледу забране расподеле добити удружења.

Одредбе ст. 1. и 2. овог члана не односе се на давање пригодних примерених награда и накнада оправданих трошкова насталих остваривањем статутарних циљева удружења (путни трошкови, дневнице, трошкови преноћишта и сл.), уговорене теретне обавезе и исплату зарада запослених.

Прималац имовине удружења

Члан 40.

За случај престанка удружења као прималац његове имовине статутом се може одредити само домаће непрофитно правно лице које је основано ради остваривање истих или сличних циљева.

Одредба става 1. овог члана не односи се на случај престанка удружења које је у време ступања на снагу овог закона користило имовину у друштвеној, односној државној својини.

Република као прималац имовине удружења

Члан 41.

Ако се у тренутку престанка удружења не може поступити на начин одређен законом или статутом за расподелу имовине, или ако удружење престаје на основу одлуке о забрани рада, након спроведеног поступка ликвидације, имовина удружења постаје имовина Републике Србије, с тим што право коришћења припада јединици локалне самоуправе на чијој је територији било седиште удружења и има се користити у сврхе које највише одговарају циљевима удружења или у социјалне сврхе.

На начин из става 1. овог члана поступиће се и у случају престанка удружења које је у време ступања на снагу овог закона користило имовину у друштвеној, односној државној својини, без обзира да ли је то удружење у међувремену уписано у Регистар у складу са одредбама овог закона.

Ништавост располагања имовином удружења

Члан 42.

Располагање имовином удружења супротно одредбама овог закона ништаво је.

Члан 43. до Члан 46. - (VI СТАТУСНЕ ПРОМЕНЕ)

VI СТАТУСНЕ ПРОМЕНЕ

Појам и врсте статусних промена


Статусна промена је промена правног положаја удружења извршена на основу одлуке надлежног органа у складу са статутом и овим законом.

Статусне промене су припајање, спајање и подела удружења.

Припајање удружења

Члан 44.

Припајање је пренос целе имовине једног удружења (припојеник) на друго удружење (припојилац), на основу уговора о припајању.

Уговор о припајању садржи називе и седишта удружења, одредбе о преносу имовине удружења које се припаја (тачан опис права и обавеза која се преносе, при чему је дозвољено упућивање на посебне исправе) и права чланова припојеног удружења.

Припајање једног или више удружења другом уписује се у Регистар удружења.

На упис припајања сходно се примењују одредбе овог закона о упису оснивања удружења.

Уз пријаву за упис подносе се и одлуке скупштина удружења која учествују у припајању о прихватању закључења уговора о припајању (у истоветном тексту), уговор о припајању, решење о упису у Регистар удружења која се припајају.

Уписом припајања у Регистар престаје да постоји припојено удружење, а удружење припојилац наставља са радом под називом под којим је уписано у Регистар.

Спајање удружења

Члан 45.

Спајање је оснивање новог удружења на које прелази целокупна имовина два или више удружења која се спајају.

На поступак спајања удружења сходно се примењују одредбе овог закона о припајању.

Спајањем престају да постоје удружења која су се спојила, а новонастало удружење сматра се новим удружењем на које се сходно примењују одредбе овог закона о оснивању удружења.

Подела удружења

Члан 46.

Удружење се може поделити на два или више удружења.

Одлука о подели удружења има правно дејство акта о оснивању.

На поступак поделе сходно се примењују одредбе овог закона о припајању удружења.

Подељено удружење престаје да постоји, а на поступак уписа новонасталих удружења примењују се одредбе овог закона о оснивању удружења.

Удружења настала поделом одговарају солидарно за обавезе подељеног удружења.

Удружења настала поделом уписују се у Регистар после разграничења средстава, права и обавеза (деобни биланс).

Члан 47. до Члан 56. - (VII ПРЕСТАНАК)

VII ПРЕСТАНАК

Услови и начин брисања удружења из Регистра

Члан 47.

Брисањем из Регистра удружење губи статус правног лица.

Брисање из Регистра врши се само ако:

1) се број чланова смањи испод броја потребног за оснивање, а надлежни орган удружења не донесе одлуку о пријему нових чланова у року од 30 дана;

2) истекне време на које је удружење основано, када је удружење основано на одређено време;

3) надлежни орган удружења донесе одлуку о престанку рада;

4) је извршена статусна промена која, у складу са овим законом, има за последицу престанак удружења;

5) се утврди да удружење не обавља активности на остваривању статутарних циљева, односно да није организовано у складу са статутом дуже од две године непрекидно или ако је протекло двоструко више времена од времена утврђеног статутом за одржавање седнице скупштине, а она није одржана;

6) је удружењу забрањен рад;

7) стечајем.

Министарство решењем утврђује чињенице из става 2. тачка 5) овог члана и против овог решења може се покренути управни спор.

У случајевима из става 2. тач. 1), 2), 3), 5) и 6) овог члана брисање из Регистра врши се након спроведеног поступка ликвидације удружења, ако законом није другачије одређено. О спровођењу поступка ликвидације у Регистар се уноси забелешка.

О брисању из Регистра Министарство доноси решење, које је коначно и против кога се може покренути управни спор.

Забрана рада удружења

Члан 48.

О забрани рада удружења чији су циљеви или делатности супротни одредби члана 3. став 2. овог закона одлучује Врховни суд Србије (у даљем тексту: Суд).

Одлука о забрани рада удружења може се заснивати на радњама чланова удружења ако постоји веза између тих радњи и делатности удружења или његових циљева, ако се радње заснивају на организованој вољи чланова и ако се према околностима случаја може сматрати да је удружење толерисало радње својих чланова.

Удружењу ће се забранити рад ако се учлани у међународну организацију или удружење које делује ради остваривања циљева из члана 3. став 2. овог закона.

Забрана рада удружења односи се и на све делове удружења.

Забрана рада савеза односи се и на она удружења у његовом чланству која су изричито била обухваћена поступком забране.

Поступак за забрану рада удружења покреће се на предлог Републичког јавног тужиоца, органа надлежног за вршење надзора над радом удружења или министарства надлежног за област у којој се остварују основни циљеви удружења.

Поступак за забрану рада удружења може се покренути и водити и у односу на удружења која немају статус правног лица.

Симболи визуелног идентитета и друге ознаке удружења коме је забрањен рад (заставе, пароле, униформе, грбови, значке и др.) не смеју се јавно употребљавати.

Поступак за забрану рада удружења

Члан 49.

На питања која се тичу поступка за забрану рада удружења, а која нису уређена овим законом, примењују се одредбе закона којим се уређује парнични поступак.

Поступак за забрану рада удружења је хитан.

Суд ће без одлагања предлог за забрану рада удружења доставити лицу које је у време подношења предлога било заступник удружења, а ако се том лицу не може извршити достава или је то лице спречено да уредно заступа удружење, суд ће поставити привременог заступника.

Расправу о предлогу за забрану рада удружења Суд је дужан да одржи у року од 15 дана од дана доставе предлога заступнику удружења, односно од дана постављања привременог заступника.

Суд може одржати расправу и донети одлуку и ако уредно позвана лица не дођу на рочиште, на шта ће се та лица у позиву за расправу изричито упозорити.

На основу одржане расправе Суд пресудом изриче забрану рада удружења или одбија предлог.

Суд изриче и јавно објављује пресуду одмах по закључењу расправе.

У образложењу пресуде обавезно се наводе разлози због којих је деловање удружења забрањено.

Пресуда се мора израдити у писаном облику и њени оверени преписи отпремити странкама и Министарству у року од пет дана од дана доношења.

Изрека пресуде о забрани рада удружења објављује се "Службеном гласнику Републике Србије".

Пресуда Суда је правоснажна и против ње се може поднети захтев за заштиту законитости.

Министарство ће у року од три дана од дана пријема пресуде којом је изречена забрана рада удружења, у Регистру извршити забелешку забране рада удружења.

Ликвидација удружења

Члан 50.

Ликвидација удружења се спроводи када удружење има довољно финансијских средстава за покриће свих својих обавеза.

На питања која се тичу поступка ликвидације удружења која нису уређена овим законом, сходно се примењују одредбе закона којим се регулише ликвидација привредног друштва.

Предлог за покретање поступка ликвидације у случајевима из члана 47. став 2. тачка 1), 2), 3), 5) и 6) и члана 52. став 2. овог закона подноси Министарство.

Од тренутка када су се стекли услови за покретање поступка ликвидације, удружење може предузимати само активности потребне за спровођење ликвидационог поступка.

Доношењем одлуке о престанку удружења ликвидацијом и именовањем ликвидатора престају овлашћења органа удружења и заступника и пуномоћника удружења, осим овлашћења надзорног одбора, ако га удружење има.

Одлука о престанку удружења ликвидацијом

Члан 51.

У случајевима из члана 47. став 2. тач. 1), 2) и 3) овог закона, скупштина удружења дужна је да у року од 15 дана од дана наступања разлога за престанак удружења донесе одлуку о престанку удружења ликвидацијом и именовању ликвидатора и да ову одлуку у року од три дана од дана доношења достави Министарству.

Удружење је дужно да одлуку из става 1. овог члана објави у "Службеном гласнику Републике Србије" у року од три дана од дана доношења, с позивом повериоцима да у року од 30 дана од дана објављивања одлуке пријаве своја потраживања.

Дејство отварања поступка ликвидације наступа објавом из става 2. овог члана.

Поступак ликвидације у случају да није донета одлука

Члан 52.

Ако одлука о отварању поступка ликвидације и именовању ликвидатора не буде донета или не буде објављена, заступник удружења дужан је да о томе обавести Министарство у року од три дана од истека рока за њено доношење односно објављивање.

У случају из става 1. овог члана, као и у случају када заступник удружења не обавести Министарство о томе да су се стекли услови за спровођење поступка ликвидације, Министарство у року од три дана од дана пријема обавештења, односно од сазнања и утврђивања да су испуњени услови за спровођење ликвидације, органу надлежном за вођење Регистра привредних субјеката подноси предлог за покретање поступка ликвидације, о трошку удружења, и за именовање ликвидатора.

На начин из става 2. овог члана Министарство поступа и у случајевима престанка удружења из разлога утврђених у члану 47. став 2. тач. 5) и 6).

Упис ликвидације у Регистар

Члан 53.

Овлашћење за заступање удружења прелази на ликвидатора даном отварања поступка ликвидације.

Одлука скупштине удружења о престанку удружења и подаци о ликвидатору уписују се у Регистар.

У називу удружења уписује се ознака “у ликвидацији”.

Поступак после спроведене ликвидације

Члан 54.

Са имовином удружења која преостане после намирења поверилаца и измирења пореских обавеза, ликвидатор поступа на начин предвиђен законом и статутом удружења.

Ако је удружење у календарској или претходној години користило средства из јавних прихода или пореске, односно царинске олакшице, она се враћају даваоцу.

После предаје имовине примаоцима, ликвидатор подноси пријаву за брисање удружења из Регистра, уз коју прилаже извештај о току ликвидације и изјаву да је сва имовина подељена у складу са законом и статутом.

Скраћени поступак ликвидације

Члан 55.

Удружење може престати по скраћеном поступку ликвидације ако после доношења одлуке о престанку удружења већина чланова скупштине дâ регистарском органу оверену изјаву да су измирене све пореске обавезе, обавезе удружења према повериоцима и да су регулисани сви односи са запосленима.

Чланови скупштине удружења из става 1. овог члана одговарају солидарно за обавезе удружења три године од дана брисања удружења из Регистра.

Удружење које престаје по скраћеном поступку брише се из Регистра, уз уписивање у Регистар личних имена и адреса, односно назива и седишта чланова скупштине из става 1. овог члана, са назначењем њихове солидарне одговорности за обавезе удружења.

Стечај удружења

Члан 56.

Над удружењем које је трајније неспособно за плаћање спроводи се поступак стечаја сходном применом одредаба закона којим се регулише стечај и пореских закона којима се уређује третман обвезника у стечају.

Министарство брише удружење из Регистра на основу правоснажне одлуке о закључењу стечајног поступка.

На упис у Регистар података који се односе на стечај удружења сходно се примењују одредбе закона којим се регулише стечај о упису у надлежни регистар одлука из стечајног поступка.

Пријаву за упис података из става 3. овог члана Министарству доставља стечајни управник.

Члан 57. до Члан 63. (IX СТРАНА УДРУЖЕЊА)

IX СТРАНА УДРУЖЕЊА

Појам страног удружења

Члан 57.

Страно удружење, у смислу овог закона, јесте удружење са седиштем у другој држави, основано по прописима те државе ради остваривања неког заједничког или општег интереса или циља, а чије деловање није усмерено на стицање добити, као и међународно удружење или друга страна односно међународна невладина организација која има чланове који су се на добровољној основи повезали ради остваривања неког заједничког или општег интереса или циља који није усмерен на стицање добити.

Одредбе овог закона које се односе на упис у Регистар и рад удружења примењују се и на упис у Регистар и рад представништва, канцеларије и другог организационог облика страног или међународног невладиног непрофитног удружења које има седиште на територији Републике Србије (у даљем тексту: представништво), ако законом или међународним уговором није друкчије утврђено.

Пријава за упис представништва страног удружења

Члан 58.

Представништво страног удружења може да обавља своју делатност на територији Републике Србије након уписа у Регистар страних удружења који води министарство надлежно за послове управе.

Министар надлежан за послове управе ближе уређује садржину и образац пријаве и начин вођења Регистра из става 1. овог закона.

Уз пријаву за упис у Регистар подноси се: оверен превод акта о регистрацији удружења у матичној држави или потврде (изјаве) оверене од стране суда или јавног бележника да удружење има према праву матичне државе статус правног лица и без уписа у регистар; оверен превод одлуке надлежног органа страног удружења о отварању представништва у Републици Србији; оверен превод документа матичне државе из кога се утврђује ко су оснивачи удружења које оснива представништво у Републици Србији; оверен превод одлуке о лицу овлашћеном за заступање представништва, копија исправе о идентитету тог лица и пријава боравка у Републици Србији; оверени превод статута или одговарајућег акта који садржи податке о седишту и унутрашњој организацији представништва страног удружења на територији Републике Србије.

Подаци уписани у Регистар су јавни и свако има право увида у ове податке.

Решење о упису у Регистар и решење о брисању из Регистра представништва страног удружења објављује се у "Службеном гласнику Републике Србије", о трошку страног удружења.

Садржина Регистра страних удружења

Члан 59.

У Регистар се уписује: назив страног удружења; држава у којој је страно удружење основано и седиште тог удружења у тој држави; време за које је представништво страног удружења основано; име лица овлашћеног за заступање и представљање страног удружења у Републици Србији, боравиште у Републици Србији и јединствени матични број, ако се ради о држављанину Србије, односно број пасоша и земљу издавања пасоша ако се ради о страном држављанину; адреса седишта представништва страног удружења у Републици Србији и његових огранака; циљеви страног удружења; број и датум решења о упису у Регистар; датум решења о брисању из Регистра.

Примена прописа на запослене у представништву страног удружења

Члан 60.

На странце запослене у представништвима страног удружења примењују се прописи којима се уређује кретање и боравак странаца.

На држављане Србије запослене у представништвима страног удружења примењују се прописи Републике Србије.

Средства за рад представништва страног удружења

Члан 61.

Представништво страног удружења може из иностранства уносити финансијска средства за рад представништва и за остваривање свог програма у складу са прописима о платном промету са иностранством.

Представништво страног удружења може, после измирења свих доспелих пореских и других обавеза у Републици Србији, изнети неутрошена финансијска средства из става 1. овог члана, у складу са прописима о платном промету са иностранством, односно са прописима о девизном пословању.

Представништво страног удружења може привремено да увeзе предмете и опрему који су потребни за његов рад и да их изнесе из Републике Србије у складу са царинским прописима и прописима о спољнотрговинском пословању.

Брисање представништва страног удружења из Регистра

Члан 62.

Представништво страног удружења престаје и брише се из Регистра:

1) ако је страно удружење престало са радом;

2) ако је страно удружење одлучило да представништво престане са радом;

3) ако је представништву страног удружења забрањен рад одлуком Врховног суда Србије.

Против решења о брисању из Регистра представништва страних удружења може се покренути управни спор.

Забрана рада представништва страног удружења

Члан 63.

Представништво страног удружења има право да делује слободно на територији Републике Србије, ако његови циљеви и делатност нису у супротности са Уставом Републике Србије, овим законом, међународним уговорима које је закључила државна заједница Србија и Црна Гора и Република Србија и другим прописима.

Одлуку о забрани рада представништва страног удружења чији су циљеви или делатности супротни одредби става 1. овог члана доноси Врховни суд Србије.

На поступак за забрану рада представништва примењују се одредбе овог закона којима се уређује забрана рада удружења.

Члан 64. (X НАДЗОР)

X НАДЗОР

Надлежност за вршење надзора

Члан 64.

Надзор над применом овог закона врши министарство надлежно за послове управе.

Надзор над радом удружења на територији аутономне покрајине врши покрајински орган надлежан за послове управе, као поверени посао.

Инспекцијски надзор врши надлежно министарство преко управних инспектора.

Члан 65. до Члан 68. (XI КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ)

XI КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ

Привредни преступ

Члан 65.

Новчаном казном од 300.000 до 600.000 динара казниће се за привредни преступ удружење ако обавља привредну или другу делатност у циљу стицања добити која није у вези са његовим статутарним циљевима или није предвиђена статутом или је обавља иако је надлежни орган утврдио да не испуњава услове за обављање делатности (члан 35. став 2.)

За привредни преступ из става 1. овог члана новчаном казном од 30.000 до 40.000 динара казниће се и одговорно лице у удружењу.

Прекршаји

Члан 66.

Новчаном казном од 150.000 до 400.000 динара казниће се за прекршај удружење ако:

1) обавља активности супротно закону, својим општим актима или статуту савеза чији је члан (члан 9.);

2) имовину не користи једино за остваривање својих циљева (члан 39.)

3) представништво страног удружења отпочне да делује пре уписа у Регистар (члан 58. став 1.)

За прекршај из става 1. овог члана новчаном казном од 10.000 до 20.000 динара казниће се и одговорно лице у удружењу.

Члан 67.

Новчаном казном од 50.000 до 200.000 динара казниће се за прекршај удружење:

1) ако не омогући јавност рада на начин утврђен статутом (члан 5.);

2) ако назив или скраћени назив не користи у облику у коме је уписан у Регистар (члан 16.);

3) ако у року од 15 дана не пријави надлежном органу промену података који се уписују у Регистар ( члан 32. став 1.);

4) ако удружење извештај о свом раду и о обиму и начину стицања и коришћења средстава не учини доступним јавности и тај извештај не достави даваоцу средстава (члан 36. став 4.);

За прекршај из става 1. овог члана новчаном казном од 7.000 до 15.000 динара казниће се и одговорно лице у удружењу.

Члан 68.

Новчаном казном од 10.000 до 20.000 динара казниће се за прекршај лице овлашћено за заступање удружења ако у прописаном року не обавести Министарство да није донета одлука о покретању поступка ликвидације или да она није објављена (члан 52. став1.).

Члан 69. до Члан 77. (XII ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ)

XII ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 69.

У року од 90 дана од дана ступања овог закона на снагу министарство надлежно за послове управе донеће прописе за извршавање овог закона.

Члан 70.

Поступак уписа у Регистар започет до дана ступања на снагу овог закона окончаће се по одредбама закона који је био на снази на дан подношења пријаве.

Члан 71.

Друштвене организације, удружења грађана и њихови савези основани према Закону о друштвеним организацијама и удружењима грађана ("Службени гласник СРС", бр. 24/82, 39/83, 17/84, 50/84, 45/85 и 12/89 и "Службени гласник РС", бр. 53/93, 67/93 и 48/94), као и они који имају седиште на територији Републике Србије а уписани су у Регистар према Закону о удруживању грађана у удружења, друштвене организације и политичке организације које се оснивају за територију Социјалистичке Федеративне Републике Југославије ("Службени лист СФРЈ", број 42/90 и "Службени лист СРЈ", бр. 24/94, 28/96 и 73/2000), настављају са радом као удружења, од дана почетка примене овог закона, с тим што су дужни да у року од годину дана од дана почетка примене овог закона ускладе свој статут и друге опште акте са одредбама овог закона.

Друштвене организације, удружења грађана и њихови савези основани према Закону о друштвеним организацијама и удружењима грађана, чији организациони делови имају својство правног лица, дужни су да у року из става 1. овог члана поднесу пријаву за упис тих делова у Регистар.

Члан 72.

Друштвене организације, удружења грађана и њихови савези из члана 71. овог закона дужни су да регистарском органу уз пријаву за упис усклађивања поднесу решења о упису у регистар друштвених организација и удружења грађана, одлуке о избору заступника удружења и личне исправе заступника удружења, као и три примерка новог статута.

Друштвене организације, удружења грађана и њихови савези који не поступе у складу са ставом 1. овог члана губе статус правног лица и сматрају се брисаним из регистра, а њихова имовина прелази на лица одређена статутом, односно законом, по спроведеном поступку ликвидације.

Члан 73.

Непокретности у друштвеној, односно државној својини на којима право коришћења имају друштвене организације, удружења или облици повезивања удружења (савези), са седиштем на територији Републике Србије (у даљем тексту: друштвене организације), даном ступања на снагу овог закона постају средства у државној својини на којима право коришћења има јединица локалне самоуправе на чијој се територији непокретности налазе.

Друштвене организације које су пре него што су на основу закона пререгистроване из статуса удружења грађана у друштвене организације имале право својине на непокретностима из става 1. овог члана имају право да, у циљу враћања одузете имовине, поднесу пријаву на начин прописан законом којим је уређено пријављивање и евидентирање одузете имовине, у року од једне године од дана ступања на снагу овог закона.

Јединица локалне самоуправе из става 1. овог члана дужна је да, давањем у закуп, омогући друштвеној организацији да користи непокретности на којима је претходно имала право коришћења, ако та друштвена организација искаже интерес за узимањем непокретности у закуп. Услови давања у закуп, посебно у погледу рока закупа и висине закупнине, уређују се општим актом јединице локалне самоуправе, с тим да не могу бити неповољнији од услова под којима јединица локалне самоуправе непокретности сличног квалитета и површине даје у закуп другим организацијама са истим или сличним циљевима, односно од услова под којима се непокретности дају у закуп другим удружењима и организацијама са друштвено корисним циљевима. Јединица локалне самоуправе не сме условима давања у закуп угрозити остваривање циљева удружења. Општи акт јединице локалне самоуправе доноси се уз претходну сагласност Републичке дирекције за имовину Републике Србије. Јединица локалне самоуправе дужна је да општи акт донесе најкасније у року од 6 месеци од дана ступања на снагу овог закона.

До закључења уговора о закупу непокретности из става 3. овог члана, друштвене организације настављају са фактичким коришћењем непокретности на којима су имале право коришћења, под истим условима какви су били до ступања на снагу овог закона.

Јединица локалне самоуправе има право да откаже даље коришћење непокретности из става 3. овог члана ако друштвена организација не усклади свој рад са одредбама овог закона у прописаном року, као и у случају када непокретности користи супротно намени или циљевима утврђеним статутом.

Покретна имовина у друштвеној својини на којима право коришћења имају друштвене организације са седиштем на територији Републике Србије даном ступања на снагу овог закона постају средства у својини друштвених организација.

Имовина у друштвеној, односно државној својини на којој право коришћења, односно право располагања имају друштвене организације из става 1. овог члана не може се отуђивати до дана почетка примене овог закона.

Сва имовина коју друштвене организације из става 1. овог члана стекну након дана почетка примене овог закона јесте њихова својина.

Члан 74.

Страна удружења која су отпочела са деловањем на територији Републике Србије пре дана почетка примене овог закона дужна су да своје деловање усагласе са овим законом и да поднесу пријаву за упис у Регистар, са потребним документима, у року од три месеца од дана почетка примене овог закона.

Ако страно удружење не поступи у складу са одредбом става 1. овог члана, министарство надлежно за послове управе донеће решење о престанку његовог рада, до уписа у Регистар.

Решење из става 2. овог члана коначно је у управном поступку и против њега се може покренути управни спор.

Министарство надлежно за послове управе ће у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона од надлежних органа прибавити постојећу евиденцију о страним удружењима.

Члан 75.

Министарство надлежно за унутрашње послове и други органи надлежни за вођење регистара друштвених организација и удружења грађана према прописима који су били на снази до ступања на снагу овог закона, предаће министарству надлежном за послове управе евиденције друштвених организација и удружења грађана у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона.

Члан 76.

Даном почетка примене овог закона одредбе Закона о друштвеним организацијама и удружењима грађана ("Службени гласник СРС", бр. 24/82, 39/83, 17/84, 50/84, 45/85 и 12/89 и "Службени гласник РС", бр. 53/93, 67/93 и 48/94) и Закона о удруживању грађана у удружења, друштвене организације и политичке организације које се оснивају за територију Социјалистичке Федеративне Републике Југославије ("Службени лист СФРЈ", број 42/90 и "Службени лист СРЈ", бр. 24/94, 28/96 и 73/2000), престају да се примењују на удружења грађана, друштвене организације и њихове савезе, осим на спортске организације и удружења.

Чланови 67. до 75. Закона о кретању и боравку странаца ("Службени лист СФРЈ", број 56/80, 53/85, 30/89, 26/90 и 53/91), престају да важе даном почетка примене овог закона.

Члан 77.

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у “Службеном гласнику Републике Србије”, а почеће да се примењује даном истека три месеца од дана ступања на снагу.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

I Уставни основ за доношење Закона

Уставни основ за доношење Закона о удружењима садржан је у одредби члана 72. став 1. тачка 2) Устава Републике Србије, којом је предвиђено да Република Србија, између осталог, «уређује и обезбеђује остваривање и заштиту слобода и права човека и грађанина», као и у одредби члана 44. Устава, којом је, са једне стране, зајемчена «слобода политичког, синдикалног и другог организовања и деловања и без одобрења, уз упис у регистар код надлежног органа», а којом су, са друге стране, утврђене Уставне забране деловања «које има за циљ насилно мењање Уставом утврђеног поретка, нарушавање територијалне целокупности и независности Републике Србије, кршење Уставом зајемчених слобода и права човека и грађанина, изазивање и подстицање националне, расне и верске нетрпељивости и мржње».

II Разлози за доношење Закона

Правни оквир за оснивање и деловање удружења у Републици Србији, тренутно је прилично шаролик и нехомоген, што је последица чињенице да потиче из битно различитих периода у којима је Србију карактерисало различито и политичко и друштвено-економско уређење.

Наиме, са једне стране, начин остваривања загарантоване слободе удруживања, организовања и деловања још увек је уређен Законом о друштвеним организацијама и удружењима грађана Републике Србије, донетим још 1982. године, и Законом о удруживању грађана у удружења, друштвене организације и политичке организације које се оснивају за територију СФРЈ, из 1990. године. Наведени закон Републике Србије донет је у складу са уставним уређењем Социјалистичке Републике Србије и, мада је више пута новелиран, последње измене (осим измена висина новчаних казни за прекршаје) извршене су 1989. године, такође и пре доношења још увек важећег Устава Републике. Слична ситуација је и са законом донетим 1990. године којим се уређује остваривање слободе удруживања за територију СФРЈ, који је такође само парцијално и делимично мењан и поред свих промена које су се догодиле од његовог доношења до данас.

Са друге стране, не само да су, упоредноправно посматрано, слобода удруживања грађана и положај и деловање удружења грађана заузели значајно место и улогу у укупним друштвеним процесима, тако да се од тзв. трећег сектора очекује да кроз грађанску иницијативу искаже активну заинтересованост грађана за одређена животна питања и артикулише њихове потребе, иницијативе, ставове и мишљења у конкретним областима друштвеног живота, што подразумева нужност успостављања и јасног одређења правног оквира за оснивање и деловање удружења грађана, већ и одређени домаћи и међународни правни акти обавезују Републику Србију да приступи изменама свог законодавства у овој области.

Пре свега реч је о Повељи о људским и мањинским правима и грађанским слободама, из 2003. године (члан 32.), а такође и о Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода, коју је Србија и Црна Гора ратификовала у децембру 2003. године. Доследно томе, доношење закона којим ће се, у складу са принципима и стандардима садржаним у наведеној конвенцији уредити начин остваривања слободе удруживања и правни положај удружења, представља једну од обавеза преузетих приступањем у чланство Савета Европе (мишљење 239 Парламентарне скупштине Савета Европе) и као такав је део укупних активности које треба да се реализују у процесу придруживања европским интеграцијама.

Треба подсетити да, правноисторијски посматрано, на нашим просторима постоји традиција гарантовања и омогућавања удруживања на добровољним основама ради остваривања заједничких непрофитних циљева, тако да се уставне норме које гарантују ову слободу срећу још у Уставу Србије из 1869. године (тзв. Намеснички устав), а први закон којим је ова слобода уређена у Србији је Закон о зборовима и удружењима из 1881. године.

Последица ове традиције је и то да тренутно у Србији делује више хиљада удружења грађана (не рачунајући удружења у области спорта, у области политичког и синдикалног удруживања) основаних ради остваривања најразличитијих циљева (на пример, од циљева и интереса везаних за одређену струку или професију; за заштиту природе у најширем смислу; за одређена заједничка својства оснивача и чланова, као што су на пример завичајна удружења или удружења пријатељства са другим народима, за неговање одређених традиција; за заједничка интересовања – као што су удружења филателиста, фалериста, библиофила или пак удружења ловаца и риболоваца; преко удружења основаних ради остваривања неког хуманитарног циља, циља у области културе, науке, образовања или пак проналазаштва и истраживања; па до удружења код којих се као циљ деловања наводи заштита људских права и слобода, а која се у најширој јавности најчешће једина означавају као невладине организације).

Према томе, више је озбиљних разлога да се коначно и у Србији, после готово две и по деценије од доношења важећег закона и после више од пет година од демократских промена у друштву, донесе закон којим ће се обезбедити остваривање једне од битних слобода и права човека и грађанина, у складу са највишим европским стандардима и принципима садржаним у обавезујућим међународноправним актима. На овај начин ће се успоставити законски оквир за оснивање и деловање удружења грађана на територији Републике Србије и омогућити грађанима пуна слобода удруживања ради остваривања одређеног заједничког, непрофитног циља, уз прописивање прецизних и нужних услова и механизама за остваривање ове слободе, како ради заштите интереса самих грађана – чланова удружења, тако и ради заштите оправданог интереса државе, што је, у оба случаја, легитимно право садржано у Еврoпској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода.

III Образложење појединих решења

Основне одредбе

Основним одредбама се, као прво, одређује предмет законског уређивања и то тако што се по први пут предлаже целовито уређивање не само положаја и деловања домаћих удружења, већ и страних удружења која делују на територији Републике Србије.

Предложена одредба којом се дефинише појам удружења има за циљ како разграничење ове врсте организација од других облика и начина повезивања грађана и омогућавање грађанима да се удружују ради остваривања најразличитијих само за њих заједничких или пак општих циљева и интереса (уз ограничење да ти циљеви и интереси нису забрањени Уставом и законом), тако и стварање законске могућности да се други, специфични облици удруживања грађана (иначе по својој природи мање или више блиски класичним удружењима) могу уредити посебним законом, што ће заправо зависити од оцене законодавца да ли и у којој мери специфичности одређеног облика удруживања захтевају посебно законско уређење.

Једно од општеприхваћених начела, уграђено и у предложене законске одредбе, је слобода удруживања и самосталност удружења у остваривању циљева због којих је основано. Ова слобода манифестује се у два вида: кроз слободу оснивања удружења и кроз слободу аутономног уређивања унутрашњих односа удружења. Међутим, пошто остваривање ове слободе не може бити на штету других грађана и саме државе, полазећи од члана 11. став 2. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, а у складу са чланом 44. став 2. Устава Републике Србије и чланом 32. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама, предложена су неопходна ограничења у погледу циљева и деловања удружења. Иначе, ограничења из разлога који су предложени садржани су у позитивним прописима свих европских земаља, при чему конкретна формулација основа за ограничење зависи од унутрашњег правног поретка сваке земље.

Добровољност уписа у регистар је такође један од начина остваривања слободе удруживања, тако да претходни упис није услов за оснивање удружења. Међутим, удружење стиче својство правног лица, што значи и право да наступа у правном промету, да обавља и друге активности у складу са законом, да конкурише за одређене субвенције итд. тек уписом у регистар и, са друге стране, одредбе о забрањеним циљевима и деловању (и правне последице ове забране) подједнако важе за сва удружења, било да су уписана у регистар или не.

Предложене Основне одредбе уређују и начело јавности рада удружења, као и могућност да се удружење оснује на неодређено, али и на одређено време, с обзиром на то да је могуће да остваривање циљева ради којих се удружење оснива буду везани за одређени временски период.

Оснивање и назив удружења

Следећи упоредноправна решења, а у складу са Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода и препорукама Савета Европе, у делу којим се уређује оснивање удружења предлажу се значајне новине у односу на до сада важећа законска решења.

Као прво, уместо до сада предвиђених «10 радних људи и грађана» потребних за оснивање удружења, предлаже се да удружење могу основати најмање три правна или пословно способна физичка лица, с тим што најмање једно од тих лица мора имати седиште (кад је реч о правном лицу које се појављује као оснивач) или пребивалиште (за физичка лица) на територији Републике Србије. С обзиром на чињеницу да упоредна пракса показује да се у законодавствима европских земаља, ради остваривања слободе удруживања, а у складу са Европском конвенцијом, препорукама Савета Европе и праксом Европског суда за људска права, број потребних оснивача смањује, предлагач се определио за решење по коме удружење може бити основано ако постоји најмање три оснивача. Смисао предложеног решења је да се, са једне стране, захтеваним минималним бројем оснивача посредно не отежава нити ограничава слобода удруживања (што наравно не значи да се у пракси, по правилу, неће појављивати далеко већи број оснивача од нужног законског минимума), али да, са друге стране, број оснивача задовољава основну, логичну природу појма удруживања. Истовремено, за сваки други захтевани број који би био изнад овог логичког минимума али не већи од 10 (да се не би угрозило остваривање слободе) не би се могао дати ниједан принципијелан и аргументован разлог.

Друго, с обзиром на то да предложене законске одредбе не праве више разлику између различитих облика остваривања слободе удруживања – друштвених организација и удружења, јер свеукупне промене у нашем правном систему апсолутно не пружају основа за постојање ове разлике, предлаже се да се као оснивачи удружења могу појавити како физичка, тако и правна лица, која су по до сада важећим прописима могла да буду само оснивачи друштвених организација.

У циљу усклађивања са чланом 15. став 1. Конвенције о правима детета, којим је предвиђено да државе признају право детету на слободу удруживања и слободу окупљања, новина је и предложено решење да и малолетна лица са навршених 14 година живота могу бити оснивачи, односно чланови удружења. Приликом опредељивања за доњу старосну границу малолетника, предлагач је имао у виду целину правног система Србије, пошто се у појединим прописима управо навршених 14 година живота узима као основ за стицање одређених права и одговорности. Са друге стране, захтевом да се малолетно лице може појавити као оснивач или члан удружења само уз оверену писмену сагласност његовог законског заступника, предложено законско решење усклађено је и са одредбом Конвенције о правима детета која говори о забрани злоупотребе деце.

Надаље, предложеним одредбама прописује се начин оснивања удружења и основна питања која се уређују оснивачким актом и статутом.

Удружење се оснива усвајањем оснивачког акта на оснивачкој скупштини удружења. Оснивачки акт је почетни, иницијални акт усмерен на настанак удружења, те је стога нужно законом прописати његов основни садржај, водећи рачуна о елементима које овакав мора да садржи у зависности да ли се као оснивач појављује физичко или правно лице. Међутим, за оснивање удружења, а нарочито за његов рад, поред оснивачког акта неопходно је и доношење статута, као и избор лица овлашћеног за заступање удружења. Не угрожавајући аутономију уређења унутрашњих односа и организације у удружењу, законом треба да буде прописана неопходна садржина статута, при чему је наравно удружење слободно да овим актом уреди и друга питања ако сматра да су она од значаја за рад удружења. Посебно образложење захтева круг питања за која се предлаже да представљају обавезну садржину статута. Наиме, предложеном одредбом предвиђена су сва, без чијег уређивања, и то основним актом удружења, удружење или не би могло да функционише, или би могло да доведе до злоупотребе права, односно ограничавања права чланова удружења, или не би била обезбеђена правна сигурност трећих лица која ступају у односе са удружењем. С обзиром на чињеницу да, као што је већ поменуто, постоји и може постојати изузетно велики број удружења различито оспособљених да у тренутку свог оснивања сагледају и предвиде потребу да уреде сва питања која су од виталног значаја за рад удружења, предложено је релативно детаљно уређење обавезне садржине статута, при чему се ни једним од обавезних елемената не угрожава самосталност удружења и његова слобода да аутономно уреди унутрашње односе и сопствену организацију.

Што се тиче назива удружења, такође се предлаже широка слобода у погледу његовог одређивања, уз неопходна ограничења која се односе пре свега на то да и назив удружења, односно поједини његови елементи подлежу истоврсној забрани која важи за циљеве и деловање удружења. Конкретно то значи да као што је, на пример, забрањено да деловање удружења буде усмерено на подстицање националне нетрпељивости, тако је забрањено и да се самим називом неког удружења или елементом тог назива подстиче национална нетрпељивост. Следеће нужно ограничење, неопходно у циљу правне сигурности, односи се на немогућност да се у Регистар упише удружење чији је назив идентичан називу удружења које је већ уписано или које се раније уредно пријавило за упис. Предлагањем решења према коме се одбацује пријава за упис у Регистар само у случају да је назив идентичан, дакле дословно у свему потуно исти, отклања се могућност дискреционе оцене органа надлежног за упис који би, у супротном, ценећи степен сличности назива два удружења могао да утиче на могућност грађана да остваре своје право на слободу удруживања. Коначно, ради заштите потенцијалних чланова, као и осталих субјеката у друштву, и ради спречавања злоупотребе слободе удруживања, назив удружења не сме доводити у заблуду у погледу циљева удружења или у погледу тога о каквој се уопште врсти правног лица ради.

Чланство и органи

Добровољност је један од основних принципа на којима се заснива постојање удружења. Она настају и престају вољом својих чланова. Међутим, добровољност се огледа и у томе да свако лице може, под условима и на начин предвиђен статутом, да постане члан удружења. Истовремено, аутономно право удружења је да прописивањем услова за чланство у свом статуту определи «специфична својства» која треба да поседује онај ко жели да буде члан удружења, што ће, по правилу, бити условљено циљевима због којих се удружење оснива, што, на пример, може да буде случај са струковним удружењима.

Како се статутом уређују не само услови и начин учлањивања, већ и престанак чланства, права, обавезе и одговорности чланова, предложеним одредбама се на најопштији начин омогућава заштита чланова од незаконитих и нестатутарних одлука органа удружења и то кроз право покретања поступка пред надлежним судом ради утврђивања ништавости таквих одлука. Предвиђајући одговорност чланова органа удружења за штету коју проузрокују удружењу доносећи одлуку са грубом непажњом или намером да се штета проузрокује, предложена законска решења не само да штите појединачно чланове удружења, већ и само удружење од његових несавесних чланова који учествују у доношењу одлука појединих органа.

Слобода аутономног регулисања унутрашњих односа у удружењу је следећа компонента слободе удруживања. Да би остварило циљеве због којих је основано и да би обављало активности којима се ти циљеви остварују, удружење има чланове који изражавају своју вољу и управљају удружењем непосредно или преко изабраних представника у органима удружења (колегијалним или инокосним). Иако се оставља пуна слобода удружењима да питања унутрашње организације уреде статутом, предлагач је у границама којима се не угрожава аутономија уредио питања везана за органе удружења, а пре свега за скупштину, као највиши орган и њене надлежности у односу на она питања која су од значаја за функционисање удружења, као и за све његове чланове. Из истих разлога неопходно је законом уредити и основна питања која се тичу заступника удружења.

Упис у Регистар

У складу са Уставном одредбом да се слобода организовања и деловања јемчи и без посебног претходног одобрења било ког државног органа, поступак оснивања удружења претходи упису у Регистар удружења. Међутим, као што је већ речено, упис у Регистар није без значаја за «живот» удружења, пошто уписом удружење стиче својство правног лица.

Из разлога ефикасног и економичнијег обављања послова вођења Регистра, као и из разлога успостављања јединствених принципа и праксе у односу на поступак уписа било ког удружења на територији Србије, предлаже се да Регистар води министарство надлежно за послове управе.

Предложеним уређивањем садржине Регистра као јавне књиге омогућава се свакоме да се, без доказивања правног интереса, информише о релевантним подацима везаним како за оснивање, тако и за настале промене података који се уписују у току постојања удружења и престанак рада удружења. Поједина начела (легалитета уписа, јавности, поузданости) која као најопштија важе за све јавне књиге, примењују се и на Регистар удружења. То значи да Министарство након што утврди испуњеност Законом прописаних услова уписује удружење у регистар и од тог тренутка подаци који су уписани су јавни и свако се може поуздати у њихову тачност.

С обзиром на то да је директна последица уписа стицање својства правног лица што удружењу пружа низ предности у смислу сигурности у правном систему и пун капацитет у правном промету, законом је потребно предвидети не само ко може у име удружења поднети пријаву за упис, већ и поступак уписа, што обухвата и које све документе је потребно поднети уз пријаву за упис.

У складу са важећим Уставним решењем задржава се систем пријаве, чиме се омогућава удружењу да на брз и ефикасан начин (уколико заступник удружења уз пријаву уредно, у складу са Законом, поднесе сва прописана акта, документе, односно податке) решењем Министарства буде уписано у Регистар. Одбацивање пријаве за упис могуће је само из изричито Законом предвиђених разлога и то тек ако подносилац пријаве након позива Министарства у остављеном року не отклони недостатке који су сметња за упис. Што се тиче разлога који се предвиђају као основ за могуће одбацивање пријаве они се ограничавају на: недостатке у називу удружења; подношење пријаве од стране неовлашћеног лица; подношење пријаве без истовременог подношења свих прописаних прилога; у случају да пријава, акт о оснивању или статут не садрже све прописане елементе. Што се пак тиче рока који оставља за отклањање недостатака, предлаже се да он не може бити краћи од 15, али ни дужи од 30 дана. С обзиром на различиту природу недостатака, што директно утиче и на време потребно за његово отклањање, примерено је да конкретни рок буде одређен у сваком конкретном случају, у оквиру граница утврђених Законом. Истовремено, законске границе се постављају тако да је и минимални рок (15 дана) довољно примерен за отклањање једноставнијих недостатака, док је максимални рок (30 дана) довољно дуг да се отклоне и сложени недостаци (када отклањање недостатка захтева доношење нове одлуке одређеног органа удружења). Прописивање рокова који нису прекратки неопходно је да би се избегло да се на овај начин посредно угрози остваривање слободе удруживања, док је прописивање рокова који нису предуги неопходно не само из разлога економичности поступка, већ, имајући у виду одредбе о називу удружења, да би се избегло да се тиме посредно угрози остваривање слободе удруживања за друго удружење. Пријава се одбацује решењем и против овог управног акта могућа је судска заштита, покретањем управног спора.

Имајући у виду јавност и поузданост у тачност података уписаних у Регистар, предвиђа се обавеза удружења да пријављује и доставља акте о променама података који се уписују у Регистар. Предложени рок од 15 дана од дана извршене промене примерен је како са становишта правне сигурности трећих лица и поузданости Регистра, тако и са становишта могућности удружења да благовремено изврши ову обавезу.

Рок за поступање по поднетој пријави за упис утврђен је у складу са роком одређеним Законом о општем управном поступку за доношење решења у управним стварима у којима није потребно спроводити посебан испитни поступак. Као посебна заштита удружења, осим судске заштите путем управног спора, предлаже се и заштита од тзв. «ћутања администрације» и то тако што се удружење сматра уписаним у Регистар ако орган управе у Законом прописаном року не донесе решење о упису.

Полазећи од чињенице да је удружење основано и пре уписа у Регистар, а уважавајући један од основних, општеприхваћених принципа да одлука о забрани рада удружења треба да буде у надлежности суда, а не органа државне управе, надлежно министарство није овлашћено да одбије упис ако у току поступка уписа оцени да су предвиђени циљеви удружења забрањени. У том случају поступак уписа се прекида, Врховном суду Србије се подноси предлог за забрану рада удружења, а од одлуке суда зависи да ли ће се поступак наставити или ће се донети решење о одбацивању пријаве.

Имовина и обављање активности

Начини стицања имовине су наведени examply causae, а принцип је да удружења, према предложеним решењима, могу да стичу имовину на сваки законом дозвољени начин. То заправо значи да су дозвољени сви основи стицања и прибављања имовине који су предвиђени важећим прописима, али на начин како је тим прописима предвиђено и уз права и обавезе које на основу важећих прописа настају по основу стицања имовине.

Из природе удружења која су по дефиницији непрофитне организације, прозилази и основно решење према коме удружење може да врши оне активности којима се остварују циљеви због којих је основано, а који су утврђени статутом.

Предложеним решењима, која су иначе општеприхваћена како у правима чланица Европске Уније, тако и у правним системима земаља у транзицији, допушта се могућност да удружења обављају привредну, пословну или другу комерцијалну активност којом стичу добит, али под условом да је ова активност у вези са статутарним циљевима удружења. Дакле, све активности удружења биле оне непрофитне или профитне, морају искључиво да служе остваривању статутарних циљева удружења. То значи да ни привредне, пословне или друге комерцијалне активности удружења нису у функцији стицања добити која је сама себи циљ, већ помажу остваривању непрофитних активности због којих је удружење и основано. Међутим, оног тренутка када се удружење појави са намером да обавља привредну активност, у том сегменту свог деловања оно се не може разликовати од сваког другог привредног субјекта који обавља исту делатност, те подлеже прописима којима се уређује обављање делатности, како у погледу испуњености услова за њено обављање, тако и у погледу начина обављања. Такође, у складу са напред изнетим разлозима, предвиђено је и да удружење не може расподељивати добит од «профитне» делатности својим оснивачима, члановима, члановима органа, директорима (ако их има), запосленима или са њима повезаним лицима (у смислу лица која према прописима којима се уређују привредна друштва спадају у круг оних у односу на које може постојати лични интерес напред наведених лица).

Предложеним решењима предвиђа се да су правно ваљани правни послови које удружење закључи у обављању комерцијалне делатности која није у вези са његовим статутарним циљевима или није предвиђена статутом, осим ако је треће лице знало или је морало знати за прекорачење. Овакво решење одговара доктрини неограничене правне способности правних лица која је прихваћена у нашем правном систему у односу на друга правна лица (привредна друштва), штити савесно треће лице и доприноси већој правној сигурности.

С обзиром да се удружења врло често оснивају ради остваривања неког општег циља и интереса држава има разлога и основа да, уколико за то има и могућности, подстиче програме од јавног интереса које реализују удружења. Подстицај би се вршио кроз додељивање субвенција за реализацију одређеног програма, али уз услов да су претходно у буџету Републике обезбеђена средства за ове намене. У складу са важећим прописима, средства за реализацију ових програма додељивала би се на основу спроведеног јавног конкурса и уз закључивање уговора о реализовању одобрених програма, а ближе критеријуме, услове, начин и поступак доделе субвенција уређује Влада. Аналогна могућност предлаже се и за подстицање програма на нивоу аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе. Коришћење оваквог вида подстицаја неминовно подразумева прописивање обавезе за удружења која су добила субвенције да најмање једном годишње јавности ставе на увид целокупан извештај о свом раду, обиму и начину стицања и коришћења средстава, као и да такав извештај доставе даваоцу средстава.

Предвиђена обавеза удружења да воде пословне књиге и подносе финансијске извештаје у складу је са прописима о рачуноводству и ревизији последица је права удружења да стичу имовину из различитих извора, па чак и да обављају неку комерцијалну активност.

За своје обавезе удружење одговара целокупном својом имовином, а ова се пак не може делити лицима којима се не може делити ни евентуална добит коју удружење оствари. Предложена решења имају за циљ јасно раздвајање правног субјективитета удружења од правног субјективитета његових оснивача и чланова и у складу је са основним принципима статуса невладиних организација у Европи.

Полазећи од већ више пута истицаног основног смисла оснивања и деловања удружења предложен је начин поступања са имовином удружења у случају његовог престанка. Као прво, пошто удружење као грађанскоправно лице има право да располаже сопственом имовином, предвиђено је да само удружење својим статутом одређује примаоца имовине за случај да удружење престане да постоји. Међутим, из напред наведених разлога за примаоца имовине се не може одредити било ко, већ та имовина и даље треба да служи, бар приближно, сврси коју је већ имала. Зато се за примаоца имовине може одредити само домаће непрофитно правно лице (не мора дакле обавезно да буде неко удружење) које је основано ради остваривања истих или сличних циљева. Случајеви у којима се као прималац имовине удружења које је престало да постоји одређује Република Србија представљају уобичајена решења којима се уређује поступање са имовином која нема власника, односно чији власник није познат. Када Република Србија постане прималац имовине удружења, та имовина постаје државна својина, а право коришћења припада јединици локалне самоуправе на чијој територији је удружење имало седиште. Решења по којима је јединица локалне самоуправе дужна да ову имовину користи у сврхе које највише одговарају циљевима удружења или у социјалне сврхе је пандан обавези удружења да своју имовину користи једино за остваривање статутарних циљева. У оба случаја смисао законског решења је да се и после престанка постојања удружења обезбеди спровођење воље оснивача и чланова претходно постојећег удружења, који су и допринели стварању имовине да би она послужила остваривању одређених циљева.

Статусне промене

Пошто је и удружење «жив организам» могуће је да дође до припајања једног удружења другом, до спајања два или више удружења или до поделе једног удружења на два или више нових удружења. Свака од ових промена на одређени начин утиче на статус првобитног удружења, те је стога потребно дефинисати могуће облике промена које су од утицаја на статус самог удружења, а такође и уредити правне последице сваке од ових промена.

Престанак удружења

Као што се статус правног лица стиче уписом у Регистар, он се и губи брисањем из Регистра.

Разлози за брисање из Регистра изричито су и прецизно дефинисани Законом и не остављају простор регистрационом органу за дискрециону оцену у погледу њиховог наступања. Прва група основа за брисање је последица воље самог удружења: протек времена на које је основано, одлука надлежног органа удружења о престанку рада; извршена статусна промена која има за последицу престанак удружења. Друга група разлога је правна последица нечега што је претходило: одлука Врховног суда Србије о забрани рада удружења, одлука о закључењу стечајног поступка. Коначно, из два разлога удружење ће бити брисано ако очигледно објективно фактички не постоје услови за његово даље постојање: ако се број чланова смањи испод броја потребног за оснивање (дакле има мање од три члана) а надлежни орган удружења ни у року од 30 дана не донесе одлуку о пријему нових чланова, као и када се утврди да више од две године непрекидно удружење нема активности или није организовано у складу са сопственим статутом или за то време није одржана ниједна седница скупштине удружења.

Поред разлога за брисање уређује се и поступак брисања.

Како је један од основа за брисање удружења из регистра забрана рада удружења, предлаже се детаљно уређивање питања везаних за забрану рада. Неколико је основних питања која тим поводом морају бити прецизно прописана законом. Као прво, из којих се разлога удружењу може изрећи забрана рада; друго, ко води поступак и доноси одлуку о забрани; треће основно питање је сам поступак у коме се одлучује.

Што се тиче разлога за забрану рада удружења треба указати на следеће. Пошто се и према одредбама Европске конвенције и према одребама Устава Србије и Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама, слобода удруживања грађана може ограничити само из разлога који су таквог значаја да је ограничење ове слободе неопходно управо да би се заштитиле слободе и права осталих грађана. У том смислу, Уставом Србије је изричито предвиђено у којим случајевима је забрањено деловање политичких, синдикалних и других облика удруживања грађана, дакле и удружења. Полазећи од ове Уставне одредбе самим Основним одредбама закона предвиђено је да «циљеви и деловање удружења не могу бити усмерени на насилно мењање Уставом утврђеног поретка и нарушавање територијалне целокупности Републике Србије, кршење Уставом зајемчених слобода и права човека и грађанина, изазивање и подстицање националне, расне и верске нетрпељивости и мржње». Доследно томе, предлаже се да се забрана рада удружења може изрећи само ако су циљеви или деловање удружења супротни наведеној Основној одредби, што значи супротни Уставној забрани.

У односу на одлучивање о забрани, предлаже се, као прво, да одлучивање буде у судској надлежности, с обзиром на Уставни положај судске власти, а не органа државне управе, као дела извршне власти, а као друго, да то буде Врховни суд Србије, као највиши суд у Републици. Треба имати у виду да сходно члану 125. важећег Устава Републике Србије нема уставноправног основа за утврђивање надлежности Уставног суда за одлучивање о забрани рада удружења грађана.

Коначно, с обзиром на специфичност предмета одлучивања, предлаже се законско уређивања свих битних, а специфичних питања поступка, при чему основу представљају правила парничног поступка.

Када је реч о одредбама које се односе на престанак постојања удружења, имајући у виду да удружење има своју имовину, да ступањем у правне односе може за себе створити права и обавезе, а посебно да под одређеним условима удружење може да обавља и привредну делатност, потребно је законски до краја уредити «окончање правног живота» једног удружења. Водећи рачуна о усклађености предложених решења са правним системом ликвидација представља правни пут да се ова питање разреше у случају да правни субјекат има довољно средстава за покриће свих својих обавеза. Стога се предлаже сходна примена прописа којима се регулише ликвидација привредног друштва, уз прецизирање у којим случајевима и на који начин би се ова сходна примена обезбедила.

Страна удружења

У Републици Србији не постоји пропис којим је уређено деловање страних удружења и невладиних организација, мада су оне већ низ година фактички присутне на овим просторима. Постоји низ разлога због којих је потребно законом уредити положај, статус и деловање страних удружења. Са једне стране, међународним документима (Европска конвенција о признању статуса правног лица међународним невладиним организацијама) слобода деловања гарантована је не само у оквирима државе у којој је удружење (невладина организација) основано, већ и ван њених граница, што значи обавезу државе да страним удружењима омогући деловање на својој територији. Даље, међу страним удружењима која фактички већ делују у Србији не мали број је оних чије су активности усмерене на пружање директне хуманитарне и друге помоћи или успостављање сарадње у области унапређења стручних и научних знања, истраживања и сл. Коначно, постоји оправдани интерес да се преко надлежних државних органа, кроз уредну евиденцију о свим удружењима и делатностима због којих су основана, не ускраћујући им слободу деловања, на аналоган начин као када се ради о домаћим удружењима, у складу са законом, врши надзор над њиховим радом.

Овим законом би се створио нормативни основ којим се омогућава страном удружењу (односно његовом представништву у Републици Србији) да, уз претходни упис у Регистар који води министарство надлежно за послове управе, обавља делатност на територији Србије. У складу са правилима која важе за деловање домаћих удружења, једина забрана чије се прописивање предлаже је да ни страно удружење не може обављати било коју делатност ради остваривања неког циља који је у супротности са правним поретком земље у којој делује. И у случају страних удружења одлучивање о забрани рада било би у надлежности највишег суда у Републици.

Казнене одредбе

За случај повреде Закона предложене су казнене одредбе и то привредни преступ за обављање «профитне» делатности супротно закону, а прекршаји за повреде које се тичу обавеза удружења као непрофитне организације, предвиђених овим законом.

Запрећени минимуми и максимуми прекршајних казни примерени су различитој тежини прекршаја и, сходно томе, испод су општег законског максимума, а приликом опредељивања за оквире прекршајних казни, поред тежине прекршаја, имало се у виду да висина запрећене новчане казне ни на који начин не створи могућност за индиректно угрожавање слободе удруживања.

Прелазне одредбе

Прелазним одредбама је као прво предложен примерен рок од једне године за «пререгистрацију» свих постојећих друштвених организација, удружења грађана и њихових савеза. Истовремено, предложени рок оставља довољно времена и законодавцу да оцени да ли поједине облике удруживања треба уредити посебним законом.

Друго важно питање које захтева уређивање је разрешење правне судбине друштвене својине на којој су до сада право коришћења имале тзв. друштвене организације. Наиме, по до сада важећим прописима постојала су два облика удруживања грађана: друштвене организације, које нису имале сопствену својину над средствима која су користила за остваривање својих циљева, већ су имале право коришћења над средствима у друштвеној својини и удружења, која су као грађанскоправна лица била власници над сопственим средствима. Како овим законом сви облици удруживања грађана стичу истоветан статус – статус грађанскоправних лица, нема правног основа за задржавање друштвене својине, те се стога као нужност намеће претварање друштвене својине у неки други облик својине.

По својој правној природи појам грађанскоправног лица се везује за приватну својину. Међутим, с обзиром на Уставна ограничења из члана 59. став 2. Устава Републике Србије, који каже да се «средства из друштвене и државне својине отуђују по тржишним условима, у складу са законом», друштвену својину није могуће без накнаде, ex lege, претворити у приватну својину. Истовремено то значи да би удружења грађана настала из досадашњих друштвених организација могла да постану власници средстава, пре свега непокретности у друштвеној својини које су до сада користили само ако их откупе по тржишним условима, у складу са законом, што заправо значи у поступку јавног надметања. Примена оваквог решења у пракси би заправо имала за последицу онемогућавање највећег броја друштвених организација да наставе са радом као удружења, у условима у којима су до сада деловала, што би било онемогућавање остваривања слободе удруживања. Имајући у виду намеру предлагача да се свима, под једнаким условима, омогући наставак деловања и после доношења овог закона, једино законско решење које је у овом тренутку уставноправно могуће, а које је и правично, пошто има за циљ да обезбеди несметано будуће деловање досадашњих друштвених организација, је претварање друштвене својине у државну. С обзиром да корисници државне својине могу бити само субјекти одређени посебним законом, међу које не спадају удружења као субјекти приватног права, предлаже се да формалноправно корисник буде јединица локалне самоуправе на чијој се територији налази непокретност, али уз читав детаљно разрађени механизам којим ће се осигурати овим удружењима да, као закупци непокретности у државној својини, могу несметано да наставе са коришћењем непокретности које су користили и по до сада важећем закону. Штавише, с обзиром на потенцијалне опасности да јединица локалне самоуправе висином закупнине или кратким роком закупа може посредно угрозити удружење, предлаже се механизам који треба предупреди овакве потенцијалне опасности. Истовремено намера предлагача је да оваквим решењима у једнак положај стави сва удружења која ће се појавити као закупци непокретности, те се стога предлаже да услови за давање у закуп не могу бити неповољнији од услова под којима се у тој јединици локалне самоуправе непокретности сличног квалитета и површине дају у закуп другим организацијама са истим или сличним циљевима, а ако таквих нема, што је могуће у мањим јединицама локалне самоуправе, онда од услова под којима се дају у закуп било ком другом удружењу или организацији са друштвено корисним циљевима, којих свакако има.

Треба напоменути да евентуално решење предложено у току јавне расправе да се из предложеног режима изузму непокретности које су друштвене организације стекле теретним правним послом, није правно могуће из више разлога. Као прво, основ стицања својине (теретни или безтеретни) није од утицаја на облик (врсту) својине. Носилац права коришћења друштвене својине је имао право закључивања теретних правних послова којима се стиче својина, као што то уосталом има и корисник средстава у државној својини, али је непокретност стечена тим правним послом била друштвена својина, као што и сада када на пример јавно предузеће као корисник средстава у државној својини купи или изгради непокретност, она је у државној својини, а не у својини тог предузећа. Друго, имајући у виду да су извори финансирања друштвених организација могли бити различити, од чланарине, преко донација, поклона, али и из дотација из буџета и прихода остварених вршењем поверених јавних овлашћења, те да су у пракси управо комбиновани различити видови, било би немогуће утврдити порекло средстава којим је друштвена организација измирила обавезе из конкретног теретног посла.

Међутим, како у пракси постоје друштвене организације које су овај статус добиле тако што су својевремено Законом «пререгистроване» из удружења грађана у друштвене организације, а као удружења су претходно имала непокретности у својини удружења, које су променом статуса заправо национализоване, разлози једнакости грађана пред законом намећу потребу да и ова имовина буде обухваћена поступком денационализације који следи. Стога је предложено решење да овакве друштвене организације имају право да поднесу пријаву на начин прописан законом којим је уређено пријављивање и евидентирање одузете имовине, а имајући у виду да рокови предвиђени тим законом не би били примењиви на ове случајеве, предложено је да рок за подношење пријава износи годину дана од дана ступања на снагу овог закона.

IV Средства за спровођење овог закона

За спровођење овог закона није потребно обезбедити посебна средства у буџету Републике.